Očito je da lider Demokrata Aleksa Bečić nije uspio da pobjedi svoja unutrašnja  ośećanja i smogne snage da Crnogorskim rukometašima čestita pobjedu protiv Srbije.

U minulom periodu Bečić je redovno čestitao sve pobjede crnogorskim sportistima na međunarodnim takmičenjima.

Đe je sad zapelo, to samo zna on?

Mada da budem iskren znajući Bečićevu mržnju koju je iskazivao kao omladinac SNP-a prema Crnoj Gori, ja donekle razumijem njegovo ćutanje.

Teško je prelomiti u srcu da čestitaš poraz države koju više voliš od svoje, one u kojoj si rodjen ti i tvoji preci.

Bečić je,od kada je na sugestiju Borisa Bogdanovića počeo da nosi zastavicu Crne Gore na sakou imao teške noćne traume da se privikne.

Realno je da ga žuljaju simboli države koju je počeo da “ voli” od kad je ośetio slast i udobnost  državničke fotelje.

Treba Aleksu donekle  razumjeti nije mu lako, da počne voljeti ono što je iz dna duše mrzio Crnu Goru.

Za razliku od Bečića Milan Knežević je stoički podnio poraz srpskih rukometaša, njegova jedina reakcija je bila oštra debata sa Suzanom Mugošom iz koje je izašao kao pobjednik.

Ovaj propust se ne može pripisati Bečićevom neiskustvu, on ima dovoljno godina da bi znao da se tuđe ne može voljeti više od svoga, pod uslovom da on Crnu Goru doživljava svojom.